Uhvatila me blogo -lenjost. Il’ mi nešto multitasking ne fercera najbolje, šta li je, tek otprilike 30 odsto onog što planiram da napišem na blogu zaista i ugleda svetlo dana.
A onda mi bude žao, pogotovo kad se pronađem u nekom tekstu, lepom i iskrenom, onako „do koske“. Ili dok pametno, lepo i argumentovano govore ljudi iz blog zajednice, pozvani da na RTS -u, klasičnom mediju objasne u čemu je čarolija blogova i blogovanja, čemu Blogopen i šta je to toliko važno u okupljanju grupice „zaluđenika“ koji vode onajn „dnevnike“?
I dok je Moošema pre neki dan razložno nabrajala sve koristi od blogovanja, čekala sam kada će da spomene još jedan (a nije 
uživanje i relaksacija :), meni jako bitan.
Mnogo pišem, zaista mnogo – svakodnevno su to redovi novinarskog teksta, onda projekti i tekstovi za Udruženje RODITELJ, poezija, proza, blog. Ali, dok sve podmirim, deca, muž, posao, prijatelji, učenje, NVO, blog nekako dođe na poslednjem mestu. Gledam, prethodnih meseci sam na blogu pisala samo dva tri teksta mesečno, mnogo manje nego što sam želela. I mnogo mi je žao zbog toga, ali opet, to me je nateralo da malo razmislim o životu, koji sam prepunila raznim obavezama, o centrifugi koja me svakodnevno okreće, cedi i na kraju ostavi umornu, ali zadovoljnu.
Ne volim nedovršene stvari, a već mesecima sam u situaciji da nešto započnem pa batalim, pa „trčim“ do nečeg drugog, nadajući se da negde nisam uspustila neki rok, da nisam zaboravila neko obećanje. Pročitala sam silne knjige o boljem organizovanju, pojednostavljivanju, produktivnosti. I iz svih njih izvukla jednu ključnu rečenicu: Da je došlo vreme da presložim još jednom svoje prioritete i da sigurno ponešto izbacim sa dugog spiska stvari koje radim. Pre svega, da bih, ono što radim radila kvalitetno i kako treba. I da bih se bolje osećala u svojoj koži i dopustila sebi da u svemu tome uživam na pravi način.
I tako ja, u sred septembra pravim svoje „novogodišnje odluke“ – prestajem da brojim šta sam sve propustila i ispustila, šta sam mogla mnogo bolje da sam samo imala malo vremena više (a broj neprospavanih sati može da raste do neke granice, kada se polako izvrće u svoju suprotnost i tako naglo povuče ručnu), već ću se fokusirano truditi, i nadam se, biti zadovoljnija sobom.
Za početak, prijavila sam se (konačno) za BlogOpen, bez griže savesti što neću taj vikend provesti s decom (i njima valjda treba nekad da se odmore od mame
Dakle, probaću da neka obećanja data sebi održim. Da budem bolja i uspešnija, da se fokusiram na stvarno važno ili na ono u čemu maksimalno uživam. Blog svakako spada tu, ali da li će izgubiti bitku sa drugim, važnim, lepim i neophodnim u mom životu, videćemo.
Nadam se da će preživeti.
A nadam se da se nadate i vi.
